Материал: Комплексные проблемы техносферной безопасности. материалы Международной научно-практической конференции. Колодяжный С.А., Небольсин В.А

za koje do sada to nije bio slučaj i da se proizvode terapeutski proteini slobodni od virusa, ali s druge strane, oslobaĎanje u agrosisteme genetički modifikovanih organizama, moţe ugroziti ekosistem ako se ovi otrgnu sopstvenom genetičkom programu.

Jedna od prednosti biotehnologije je i ta što moţe da poveća proizvodne kapacitete razvijenih zemalja i da im omogući da racionalnije koriste rezerve hrane kojima raspolaţu ili da hranu racionalnije proizvode. S druge strane, biotehnologija još više moţe da produbi jaz koji postoji izmeĎu razvijenih i nerazvijenih zemalja u pogledu proizvodnje i potrošnje hrane.

U tabeli 3 i 4 dat je pregled mogućnosti primene biotehnologije u biljnoj i stočarskoj proizvodnji i stanje trenutne usavršenosti pojedinih biotehnoloških postupaka nove generacije za praktičnu primenu u poljoprivredi.

Slika 5. Shematski prikaz bioprocesnog inţenjerstva u humane svrhe (оригинальный)

3. Mogući rizici u primeni biotehnologije.

Razvoj tehnologije i biomedicinskih znanosti s jedne strane donosi velike dobrobiti za ljude, ali s druge strane otvara i mnoga etička pitanja. U tom su smislu posebno je značajan genetički inţenjering, kloniranje i transplantacija, kao postupci u kojima ima puno prostora za manipulacije.

Najveću sumnju u primenu biotehnologije predstavlja nedostatak odgovora na pitanje: Da li će biotehnologija ţivu materiju učiniti još ―prirodnijom‖ ili će i od nje stvoriti ―veštačku tvorevinu‖?

Biotehnologijom se moţe povećati produktivnost poljoprivredne proizvodnje ili se ona moţe učiniti mnogo efikasnijom. Tako biljne vrste rezistentne na bolesti mogu znatno smanjiti troškove proizvodnje u odreĎenoj grani ratarstva, voćarstva ili vinogradarstva. Produktivnost poljoprivredne proizvodnje se moţe povećati i gajenjem genetičkih varijeteta tolerantnijih na sušu, salinitet zemljišta i sadrţaj minerala u zemljištu.

Novom generacijom biotehnoloških metoda moguće je uticati na smanjenje primene pesticida ili izmeniti njihovo hemijsko poreklo. Tako će se primena pesticida smanjiti ako se biotehnološkim postupcima proizvedu genetički varijeteti rezistentni na bolesti prouzrokovane mikroorganizmima i parazitima. Najčešći tip eksperimentalne transgeneze je dobijanje transgenih biljaka rezistentnih na herbicide. Takvi transgeni varijeteti mogu se gajiti uz primenu herbicida, s

11

tim da njihova primena bude svrsishodna i da uništi korovsko bilje za koje su namenjeni.

Jedan od zahteva transgeneze moţe biti i jednostavnije uništavanje korova. Ovaj vid transgeneze predstavlja manju ekološku opasnost jer se mogu primenjivati herbicidi niţe toksičnosti. Za proizvoĎače pesticida ovo ujedno znači i mogućnost zaštite njihovih proizvoda na trţištu. Pored velikog broja transgenih biljaka rezistentnih na herbicide, količina herbicida moţe biti značajno smanjena.

Sledeći problem je koju vrstu herbicida primeniti uzimajući u obzir njihov štetan ekološki učinak. Mada se uvek odlučuje za primenu herbicida niske toksičnosti, pojedini herbicidi, kao što je npr. bromoksilin, nisu uvek indikovani. Mada je ovaj herbicid biodegradabilan, tj. brzo se razlaţe u prirodi, on se zato mora upotrebljavati više puta, tako da mu se povećava ukupna količina kojom se tretira odreĎena kultura. O vrsti herbicida koji će se u datom trenutku primeniti odlučuju i vrste ratarskih kultura. Tako kukuruz rezistentan na glufosinat (herbicid niske toksičnosti) zahteva primenu mnogo toksičnijeg atrazina.

Ali rezistentnost uljane repice i šećerne repe na herbicide čini izuzetak, jer se te vrste mogu ukrstiti sa svojim divljim srodnicima iste familije. Zato ratari mogu da se susretnu sa problemima kada doĎe do rotacije kultura sa samoniklim srodnicima uljane repice, koji su rezistentni na herbicide. Problem predstavlja i učestala primena Bt proteina, koji razne biljne varijetete moţe učiniti rezistentnim na insekte, ali i obrnuto, insekte moţe učiniti rezistentnim na ovaj protein. Tako ovaj molekul moţe izgubiti značaj svoje primene.

Primeri primene biotehnoloških metoda nove generacije su brojni. Mada se danas neki od ovih metoda upotrebljavaju, dok se upotrebljivost drugih još uvek ispituje, svakako je da je budućnost odrţive poljoprivrede većim delom u uspešnosti njihove primene.

Biotehnološke metode nove generacije su omogućile ljudskoj zajednici da poseduje do sada najmoćniji tehnološki alat. MeĎutim, prihvatanje pojedinih metoda biotehnologije, a naročito genetičkog inţenjeringa i njegovih proizvoda, naišlo je na prepreku u širokim narodnim masama.

Izgleda kao da nauka pred kraj drugog milenijuma teţi da se potpuno distancira od etičkih zahteva i principa. MeĎutim, da bi to bilo moguće, neophodno je da ove principe naučni eksperti predoče javnosti, tako da budu razumljivi sa široke narodne mase. Ovo se naročito odnosi na genetički inţenjering, za sada, najuspešniju biotehnološku metodu, koja moţe da proizvede nove varijetete biljnih vrsta, ţivotinjskih vrsta i mikroorganizama, a i nove vrste, nove proizvode i dr. Tu se moraju demantovati tvrĎenja skeptika i laika, da je genetski inţenjering za dobrobit čovečanstva potpuno pogrešan potez, da u opasnost dovodi prirodu i čovečanstvo, da predstavlja igru s bogom, da ne ―ispoljava rešpekt prema darovima prirode i da rušenjem barijera koje postoje izmeĎu vrsta, narušava njihov integritet.

Mada naučnici očekuju uspeh primene genetskog inţenjerstva s velikim entuzijazmom i ushićenošću i raduju se svakom uspešnom eksperimentu unutar ove tehnologije, oni mora da se pridrţavaju odgovarajućih etičkih principa. Tako materijal i metod naučnog rada i dizajn eksperimenta u genetskom inţenjerstvu mora da budu uniformni, tj. pri njihovom izboru mora da se poštuju univerzalni etički principi, koji će omogućiti kontinuirani istraţivački rad i primenu rezultata, bez posledica po zdravstveno stanje ţivotinja, biljaka, biodiverzitet i čoveka, kao krajnjeg korisnika tih rezultata.

Mada su naučnici danas u mogućnosti da opovrgnu većinu negativnih mišljenja o biotehnološkim metodama nove generacije, njihova duţnost je da široke narodne mase ipak razuvere u negativne posledice primene biotehnologije i da im za to daju garanciju.

Pod GMO (genetski modifikovanim organizmima) podrazumevamo poljoprivredne biljke koje su kreirane za ljudsku i ţivotinjsku ishranu upotrebom najnovije biotehnologije.

GMO je transformisan uvoĎenjem jednog ili više transgena ili modifikacijom postojećih gena. Biljke se modifikuju u laboratorijama da bi se dobila ţeljena svojstva kao što su bolja otpornost na herbicide ili povećanje hranjive vrednosti biljke. Tradicionalno se to radilo kroz ukrštanje, ali to uzima mnogo vremena. Genetski inţenjering moţe da stvori biljku sa tačno

12

ţeljenim osobinama vrlo brzo i tačno.

Poljoprivrednici redovno koriste velike količine hemijskih pesticida. Potrošači nisu voljni da jedu hranu koja je tretirana pesticidima zbog mogućeg rizika po zdravlje i zagaĎenja okoline. Uzgajanje GM hrane kao što je b.t. kukuruz (koji ima Gen b.t. bakterije, zahvaljujući kojem proizvodi sopstveni pesticid protiv nekih insekata koji ih napadaju) će bitno smanjiti cenu kukuruza na trţištu i čuvati okolinu.

GM hrana ima potencijal da reši veliki deo problema vezanih za glad i lošu ishranu i da pomogne u sprečavanju uništavanja okoline. Tu mogućnost ne moţemo ignorisati. Genetički inţenjering će biti neizbeţan u budućnosti. MeĎutim, proizvodnja GMO se mora sprovoditi sa velikom opreznošću da bismo izbegli nenameravani loš uticaj na ljudsko zdravlje i okolinu.

Sumnje i pesimistički stavovi širih narodnih masa su potpuno opravdani, jer su se ljudi uverili u neočekivane posledice primene DDT na zdravlje čoveka, na kvalitet hrane animalnog i biljnog porekla i narušavanje ravnoteţe u prirodi, mada su stručnjaci tvrdili da do ovakvih posledica neće doći. Nemogućnost da se šira javnost ubedi u koristi od primene biotehnoloških metoda nove generacije, moţe da ima za posledicu čak i odbacivanje njihovih pozitivnih rezultata. Ova opasnost se moţe prevazići edukacijom širih narodnih masa kroz popularizaciju nauke, etičkim dizajniranjem eksperimentalnog rada i uvoĎenjem stroge regulative u naučno-istraţivačkom radu u oblasti biotehnologije.

Potencijalna opasnost od genetskog inţenjeringa potiče od brzine promena koje takva aktivnost moţe da dovede u organizmu biljaka, ţivotinja i mikroorganizama. Moţe se reći da se konvencionalni vid genetskog inţenjeringa u poljoprivredi dugo primenjuje kroz selekciju biljaka i ţivotinja. Selekcioni kriterijumi su bili zasnovani na postizanju ekspresije odreĎenih proizvodnih karakteristika. MeĎutim, koristeći danas dostupne metode biotehnologije, selekcioni ciljevi i gajenje biljaka i ţivotinja u pravcu cilja selekcije, tj. odreĎene proizvodne karakteristike, postiţe se znatno brţe. Mada je čovečanstvo ovladalo jednom od namoćnijih tehnologija, koju je ikad posedovalo, a to je genetski inţenjering, ni danas, ne moţemo, niti smemo da tvrdimo da smo detaljno upoznali genome svih postojećih vrsta i da nas ne mogu iznenaditi nepoţeljne i neplanirane posledice1.

4. Instrumenti odrţive potrošnje proizvoda.

Poznati nau;;cnici-strucnjaci (Gabriela Burian) za odrţive agro-ekosisteme, posvećeni su traţenju rešenja za globani odrţivi razvoj. Iako postoji strah od konzumiranja genetski modifikovane hrane, oni ističu da biotehnologija ima koristi, jer omogućuje brzi razvoj naprednih biljnih sorti, koje doprinose boljoj ţetvi. Ove biljke apsorbuju i mogu da sačuvaju više ugljenika po hektaru, dok pruţaju i zaštitu od štetočina i otporne su na sušu.oja omogućuju kvalitetnije proizvode

Biotehnologija ima mogućnost da ponudi poljoprivrednicima rešenja koja će im omogućiti bolje proizvode, dok dovodi do smanjenja korištenja prirodnih resursa. TakoĎe, ima i ekonomske benefite, pa je tako Brazil za period od 2003. do 2014. godine zahvaljujući biotehnološkim usevima zaradio 13.9 milijardi dolara, a samo za za 2014. godinu dobit je bila 2.5 milijardi dolara.

Ne ţele svi poljoprivrednici da budu povezani sa biotehnologijom i genetski modifikovanim proizvodima, ali je sasvim normalno da ljudi istraţuju pre donošenja odluka. Napominju da se zemlje u razvoju brzo prilagoĎavaju biotehnologiji i da je informisanost ključna u tom procesu.radnja - presudan faktor za budućnost.

1 Jedan od nano-bio-tech proizvoda poslednje generacije je AQUAFILLING! To je revolucionarni novi proizvod namenski dizajniran za Estetsku hirurgiju - dobijen nano-biotehnološkim postupkom stvaranja višestrukih vodoničnih

H-veza između karbonilnih i amino grupa. AQUAFILLING je polutrajni, potpuno transparentni filer najnovije generacije koji je bikompatibilan sa ljudskim organizmom. Sadrži 98% fizološkog rastvora (0,9% NaCl) i 2% katjonkopolamida koji drži na okupu molekule vode i obezbeđuje odgovarajuću gustinu ovom gelu.

13

Tabela 1

Biotehnologija – potencijalne koristi i opasnosti

Sa druge strane, na poljoprivredu veliki uticaj imaju klimatske promene i tu je itekako potrebna saradnja i veća uključenost poljoprivrednika u pronalasku rešenja. Teško napraviti poreĎenje izmeĎu Brazila i Evrope kada je u pitanju poljoprivreda. U pitanju su različiti biodiverzitet, ţivotna sredina, vremenski uslovi kao i infrastruktura, ali kaţe da je raduje saradnja sa poljoprivrednicima iz oba regiona. Tri standardne grupe instrumenata odrţive potrošnje su:

─regulatori – propisi i institucije koje primoravaju pojedince na odreĎenu vrstu ponašanja,

─ekonomski – strukturalna i ad hoc prilagoĎavanja trţišnim uslovima radi ostvarenja, odreĎenih rezultata i društveni (na primeru podizanje svesti i eko-obrazovanja).

Kompleksnost koncepta zahteva voĎenje računa o sve tri osnovne grupe instrumenata o njihovoj fleksibilnoj primeni kao i o različitim ulogama koje pojedini od subjekata koncepra odrţive potrošnje (vlada, civilno društvo, institucija itd) imaju u svaoj od ovih grupa. U oblasti efikasnosti proizvoda izdvajaju se 4 najrazvijenije i neperspektivnije metodologije:

─ekološki dizajn,

─procena ţivotnog ciklusa,

─proširena odgovornost proizvoĎaća,

─integrisana politika proizvoda.

Sa stanovišta efikasnosti procesa celokupni industrijski procesi uzima se kao polazište relevantno za koncept odrţive potrošnje. Prvi i najvaţniji instrument za postizanje efikasnosti procesa je upravljanje ţivotnom sredinom (ekološki menadţment). Značajniji metodi povećanja efikasnosti procesa:

─koncept čistije proizvodnje,

─ekološka efikasnosti,

─industrijska ekologija.

U pogledu optimizacije u praksi se posebno naglašava značaj pomeranja dematerijalizacije daleko izvan sfere proizvoda i procesa na promovisanje ekonomije koja je više orijentisana na usluge i optimizaciju obrazaca potrošnje. Instrumenti industrije u procesima optimizacije koji se naročito razmatraju su:

14

─upravljanje ţivotnom sredinom,

─izveštavanje,

─informisanje uključujući tu i ekološko označavanje,

─kodeksi ponašanja,

─uporeĎivanje i razmena najboljih praksi.

Postoji više instrumenata koji se mogu koristiti radi ostvarivanja odreĎenih ciljeva u vezi sa ţivotnom sredinom. Usled sloţenosti pitanja moguće su različite klasifikacije, ali bi najinteresantija mogla biti klasifikacija prema kriterijumu subjekata koji ih primenjuje. U tom smislu je moguće razlikovati:

1) instrumente u čijem kreiranju, sprovoĎenju ili primeni dominantnu ili vodeću ulogu imaju meĎunarodne organizacije;

2)instrumente za čiju primenu su najvećim delom odgovorne drţave;

3)instrumente koji se najvećim delom odnose na privredne organizacije;

4)instrumente koji su kreirani najvećim delom radi omogućavanja učešća javnosti u procesima odlučivanja.

Treba imati u vidu da kod nekih instrumenta upravljanja postoji jak ili naglašen jednovremen uticaj različitih subjekata, odnosno da primena nekih instrumenata prosto nije moguća bez učešća i odgovornosti različitih subjekata upravljanja.

5.Opasnosti od genetičkog inţenjeringa

I pored velikih koristi, moguće su opasnosti od genetičkog inţenjeringa i to višestruke.

Prvi problem koji se očekuje u genetičkom inţenjerstvu je plejotropija, tj. pojava da jedan gen ili genski produkt kontroliše više osobina. Kada se u genom jedne vrste insertuje DNK sekvenca ili gen druge vrste, ne očekuje se plejotropna aktivnost, ali se moţe zanemariti i mogućnost da više gena kontroliše odreĎenu karakteristiku, pa da se ne genetskim inţenjerstvom nikada ne postignu ţeljeni rezultati. Još je opasnije, ako se nikada fenotipski ne ispolji ţeljena osobina koju kontroliše insertovani gen. Da bi se ovakve nepoţeljne posledice izbegle, neophodno je posle transgeneze izvesti bateriju odgovarajućih kratkotrajnih testova, da bi se ustanovilo, da li su ostale osobine pod uobičajenom kontrolom gena u neizmenjenom delu genoma.

Druga opasnost od genetskog inţenjeringa je da se kod odreĎenih vrsta postignu nove osobine i da te osobine budu poţeljne, ali da one, kao takve, nisu bile cilj transgeneze. Samim tim, način njihove kontrole i ekspresije je nepoznat, a to onda znači da transgeneza nije uspela. Naime, ako se ništa ne zna o načinu ekspresije novih osobina, onda one, ne samo da nisu pod kontrolom insertovanih gena, već nisu ni pod kontrolom čoveka.

Treća vrsta problema koja se moţe javiti pri genetičkom inţenjeringu istovetna je sa grupom problema koja se javlja i pri konvencionalnim programima selekcije i gajenja biljnih vrsta i domaćih ţivotinja, a to je suţavanje genskog pula. To za posledicu ima genetsku uniformnost, opasnost od ―konzervisanja‖ nepoţeljnih recesivnih alela, gubitak hibridnog vigora i podloţnost ka različitim vrstama patogenih činilaca. Ako se otkrije kod biljaka ili domaćih ţivotinja neka osobina, za koju se smatra da je poţeljna i pozitivna, tada se ona, kroz programe oplemenjivanja, u konvencionalnim metodama gajenja, inkorporiše u druge organizme iste vrste. Sledeći korak je usavršavanje načina, da se ova inkorporisana osobina ispolji na što bolji način.

Sa propagacijom ţeljene osobine moţe da se nastavi sve dotle dok odreĎeni genom, u odreĎenoj poljoprivrednoj grani proizvodnje, ne počne da dominira. Isto moţe da se postigne i genetskim inţenjerstvom. MeĎutim, čim jedan genom počne da dominira, genetski pul je suţen, zahtevi trţišta mogu da se promene, kao i selekcijski programi i načini odgajivanja. Ali, u momentu ovih promena, više se ne raspolaţe genomima koji mogu zadovoljiti nove potrebe. U ovom slučaju je genetskim inţenjerstvom i načinom gajenja odreĎene vrste izgubljen genetski diverzitet, tj. genetski potencijal za adaptaciju na nove ţivotne i proizvodne uslove.

Četvrta grupa rizika potiče od mogućnosti da kod transgenih jedinki moţe doći do promena u odnosu na patogene mikroorganizme. Ta opasnost od izmene odnosa izmeĎu patogena i domaćina

15